Ima taj tanani trenutak kada uzdahnem. Ne moze se cuti, retko ste mi blizu da biste mogli. Mozda ga ponekad vidite, ako vam dozvolim da vidite, jer macke odu u neki kutak da polizu svoje rane. Ali tada, kada uzdahnem i ispustim dva dana daha iz sebe, dignu mi se pluca, grudi, sve sprave sa kojima mislim da disem, sve mislim punim, ali nije sve u grudima, nesto je u pokretima, tim dubokim i parajucim iznutra. Parajucim.

Sve se desi u parelili, mojoj, sa tobom, sa samom sobom. Tu sam ja, i ti si tu negde, zanemarim nekoliko sati razmaka, ali smo tu, u zivotima koji idu paralelno i koji mi uvek izvuku uzdahe. U zivotima koji su nekada isli ruku uz ruku.

Kazem u rascepu vremena da je sve u redu. Jer jeste... navodim, izlazem, redjam, objasnjavam. (Ubedjujem sebe?) Ona kaze da je sve u redu. Navodi, izlaze, redja, objasnjava... Verujem joj. Ona baci gros il' dva, spakuje kofere i krene za njima, grosevima punim nade. Ode. Stvori negde drugde sebe. Svoj dom i toplinu.

Pogledam sve pred sobom, prostor koji ceka da ga obojim. Podsetice me povremeno u tome, podviknuce mi, hajde, to sam ja ispred tebe, tvoj prazan prostor, cekam te. Ali slabo ga cujem. (Mozda ne zelim? Mozda je tako lakse? Mozda prosto ne uspevam?) Vice neumorno da mi povremeno ostavlja kockice po brojevima, samo bi trebalo uzeti vodene bojice i obojiti. Ah, zapoceti. Kako da mu objasnim, nije u bojama vec u vodenosti. U mojim previse vodenastim...

U tom istom nasem rascepu vremena ponovicu joj da sam u redu. I dalje mislim gladna zivota. Mozda sada sa malo vise bora, onih sitnih, laganih da se podsetim da sam nesto u medjuvremnu naucila. (Da li zaista?) One mi se skriju iza naocara, ponekad i mene prevare. Ona sve zna. Ona zna gde su, cak i kada se skriju.

Ne dozvoli mi da ostanem zavejana.