Da me pitate zasto uopste pisem o ovom filmu, zasto o njemu a ne o nekim drugim (boljim? iskreno ne bih znala jer ga jos nisam pogledala), ili o utiscima sa putovanja po Austriji (Tanja ce uraditi pre mene, po svemu sudeci), ili koncertu Joan as Policewoman? Ili mozda o shvatanju da ljude koje ne volim, sta god da se izdesava sa nama na obe strane, prosto nikada necu moci da volim (to je bio neki moj biserni trenutak pre nekoliko dana, objasnjenja ne zelite da citate, previse je bilo C₂H₅OH uticaja), shvatila sam da osoba koju nazivam snobom i izaziva mi posprdni smeh zapravo i nije iz Beograda, sto zacinjava celu pricu jos jacim mojim gromoglasnim smehom, do toga da sam konacno za jednu osobu udomila izraz "hipster", koji inace nikada ne koristim i da bih bila u potpunosti sigurna morala sam da proverim znacenje. Mislim, to sto je neko hipster ne znaci da bih sama trebala da se gadjam smislom reci.

Da, bila je interesantnih par dana.

Onda sam resila u danasnjem predvecerju* da pogledam Astroboya. Previse, ali previse dugo mi je na hardu, prosto mi postaje mrsko da ga gledam u folderu a da ga narezem da bih gledala kasnije... hmmm, ne. Trajanje pokazuje sat i po, nije puno, taman sredim neke sitnice na dohvat ruke. (Ima li iko uopste vremena da gleda polu potencijalno podnosljive filmove u potpunoj mirnoci?)

Astroboy. Tu je i trejler.

Poznata manga. Prave mange se citaju otpozadi. Izlazi od 1951. Ili je izlazio. Da je nesto americko verovatno bi ga prozvali istorijskim dobrom kao u San Francisku jednu zgradu iz 1947.godine. Mangu su pratile tri televizijske serije u raznim dekadama, poslednja pre nekoliko godina. Pojma nemam sta je radnja. Prethodne informacije su mi saopstene. Nemam pojma ko je taj klinac. Iskreno me i ne zanima ali film nije dugacak.

Play.

(Bice spojlera.)

Dobrodosli u Metro city, grad koji levitira u vazduhu. Ocu daje glas Nicolas Cage. Otac lici likom na glavnog junaka iz Padajucih cufti, sada sam zaboravila originalni naziv simpaticnom filmicu (doduse, simpaticnom ako niste jos sigurni kako se pisu sva slova). Otac je naucnik. Osmislio je njihovu sadasnjicu na nivou futuristicke robotske utopije, nesto sto pluta izmedju Spielbergovog A.I. i Walle-E, gde samo cekam da se roboti izvitopere u neku mutirajucu sklopociju gladnu ljudske krvi jer im srafovi rdjaju. (Obratite paznju da i dalje ne znam sta ce se kasnije desiti u filmu i kako budem dalje gledala, necu nista menjati.)

Sin, mali nadprosecno inteligentni nestasko, cacka po zicama robota koji ga cuva, ulece u cuvanu zgradu Ministarstva nauke gde se okuplja naucni creme de la creme - dahh, bice da ovo nije "deciji" film tipa Pixarovih mastarija - a taj naucni cream de la cream posmatra naucnika ("ludaka sa visokim iq-om") koji mantra o crvenoj i plavoj energiji. Ljuta sam na sebe sto ne mogu da se setim, da li je Neo uzeo crvenu ili plavu tabletu? Okej, nije bitno sta je on uzeo vec sta su brat i sestra kada su tako elegantno sve sjebali u drugom i trecem nastavku. Ovde, da se vratim prici, se sve priprema da se smesti plava, pozitivna energija u grudi robota u postupku kao da je rodjak Iron mana a trebalo bi da siri Lenon - Ono ideje. Al' ne lezi vraze. Politicar (kome glas daje Sutherland senior ili tatko na Jack Bauer) ipak resi da preduhitri situaciju 3% Julije Timosenko i ubaci i crvenu (negativnu) energiju jer "I have the election to win". Ako sam uspela da zaboravim na klinca, koji likom jedini asocira na mangu i anime, taman je dosao trenutak da se podsetim jer nestasni mali je usetao po sred eksperimenta i pronasao se u prostoriji gde se sprovodi ubacivanje energije. Joj. Onda srceparajuca scena tata!!! sine!!! preko staklenih vrata a dzaba mu sada sve to kada je svima jasno da je odavno pao na testu za odgovorno roditeljstvo. U sceni "ostadose samo dugmici" crveni kacket je sve sto ce neodgovornog oca podsecati na sina Tobya. Al' ne lezi vraze drugi deo. (A, da. Izmedju Cage ispusta karakteristicne dah uzdah izdah stenj dah kuk stenj zvukove.)

Znate li  sta se desava kada sa namerom sahranite dete na  groblju cudnih karakteristika? Pitate se kakvih karakteristika? Pa, recimo one gde vic "koliko ljudi, nigde zive duse" samo delimicno odgovora. Pet Cemetery. Kao kod Stivena Kinga. Samo ovoga puta nema groblja vec je visoka tehnologija preuzela glavnu rec. Klon po klon i eto nama deteta, Astro boya da budem precizna, (recimo) trinaestogodisnjeg sina, mladog istrazivaca i borca u cijoj srzi kuca plava energija. Njegovi dani u samo naizgled kozi normalnog decaka polako teku dok ne otkrije slucajno mogucnost da razume - i cuje - razgovor robota da bi se zatim uputio u ludu avanturu jurnjave po ulicama jer Astroboy ima, ta - ram!, mlazna stopala. Ali prilikom jurnjave ulicama brzina je bila prevelika i kamera ga je uhvatila.

Tada sam se razocarala. Jesam, jesam.

Vidite, kao neko ko voli redovno u krvotok da ubrizgava ludu i neponovljivu trojku Top gear-a sasvim se lepo secam Hammondovog testa kola vs. kamera. 

Hammond... mmmmm... ah... mrh...

Test, da.

U testu je TVR Tuscan dokazao da se pri brzini od 170mph aka 274km/h kamera uopste ne aktivira usled brzine te mozete zamisliti moje razocarenje kada sam shvatila da je u izuzetnoj naprednoj tehnoloskoj drzavi, gradu, okruzenju Astro boya i njegovoga oca, koji je sposoban za kloniranje osobe u roku od jednoga dana, najveca stopalna brzina bude 180mph, odnosno nesto malo manje od 300km/h. Moglo je to i bolje, tatko na Astro boy. Cak je i saobracajna kamera mogla da bude nabudzenija a ne da ima samo pomak u iznosu desetak milja. (Aaah... a mozda je sve ovo samo bio izgovor da jos malo gledam Hammonda.)

Od tog trenutka otvara se preostalih sat vremena filma koji otkriva jos jednom sludjenog oca koji ovoga puta zali sto je stvorio malog Tobya takvog kakav jeste, Pinokia najnovije generacije, i odbacivanje i pokusaj maloga Astro boya da pobegne tatku na Jack Bauer. I znala sam da ne moze daleko da pobegne od groblja sa kojeg je maltene dosao te se mali obreo na robot djubristu, mestu gde svi tosteri i naprednije robot stvarcice provode svoju tehnolosku vecnost. Ipak, nisu samo odbacene hi-tech stvari tamo, ima i ljudi, preciznije dece (predvodjeni najtinejdzerkom sa televizijskih ekrana ikada, Veronicom Mars, tj. glasom Kristen Bell) koji sa prezirom gledaju na ljude iz Metro citya, njihovu tehnolosku izbirljivost, snobizam i oslanjanje na tehnologiju. Pomislih u sebi, da li je moguce da ce mi se na kraju krajeva film mozda i dopasti i da cu pronaci sasvim lepu poruku deci oko ophodjenja i prema stvarima i ljudima kada je moje duboko razmisljanje prekinuo napad trojice robota. Da, trojice robota britanskog naglaska, dvojica visokih i jedan nizak. Nekome ce biti jasno u kom pravcu je otisao moj mozak.

Zatim se pojavljuje i Nathan Lane kao Ham Egg, vodja decije ekipe i nekadasnji inzenjer iz velikog grada, koji nije samo glasom obojio lik vec je lik kreiran po njegovom izgledu a sve zaokruze Supergrass sa Alright. Comic relief na vise nivoa.  Zanemaricu svoj zbunjeni momenat filma kada su likovi naprasno progovorili ruski i vratili se nakon tri minuta originalnom engleskom. Odakle? Pojma nemam. I dok sam se jos pitala sta se desilo, uletela sam u razotkrivanje likova i gladijatorsku robot arenu gde nas heroj, Astro boy, velicanstveno briljira. Tada nastupa finalnih dvadesetak minuta bitnih za buducnost i ljudi i robota.

Sada ozbiljno.

U danima kada nam zeleni objasnjavaju da je ovo poslednji trenutak da nesto uradimo za planetu Zemlju, razne scene filma ukazuju kako ljudi lako mogu da uniste planetu, ocigledno igrajuci na kartu da se deca od malih nogu otreznjuju nad problematicnom cinjenicom. Futuristicki Metro city, nalik gradu iz filma Wall-E u kojem se takodje pronalazi spas, simbolicno predstavlja ljudsku potrebu za konzumiranjem svega i svacega, kako nove tehnologije, prirodnih resursa tako i iskoriscavanja ljudi. Nazalost, uprkos ambiciji da se svasta unese u film i pricu, sve to ide rame uz rame sa nedovoljno iskoriscenim idejama koje se redjaju oko skoro svih likova i laganu papazjaniju sa tempom filma koji skace sa lika na lik, bez mogucnosti da razvije pozadinu ili pruzi priliku deci da u trenutku i porazmisle. Oslanjam se na pomisao da ce biti mnostvo pitanja za roditelje pri izlasku iz bioskopa iz cega izranja drugi problem. 

Fokusirajuci se na decu kao glavnu ciljnu grupu i obracajuci paznju na duzinu filma zbog njih (devedeset minuta), film kao da propusta ozbiljnije stvari. Lik predsednika kao da je pravljen po Bushu, predsedniku koji zeli da spasava izbore popularisanjem ratnih strategija i napada ili ispadima u vidu "look at history, negative energy always wins"  i "now is not the time for change". Ne mogu da se otrgnem cudnom utisku prilikom gledanja i postavlja mi se veliko pitanje oko slogana sadasnjeg predsednika tokom kampanje "we need change". Iako retko primecujem takve detalje u filmovima, ovaj je kao slon u baletankama, nemoguce ga je ne primetiti. Ako se oslanjaju da ce roditelji objasniti, eto nama nove rasomonijade sa stavovima roditelja i citanjem istorije. A kada zanemarim politicke detalje nastupaju psiholoski. Toby pre faze Astro boya nastrada na samom pocetku, u treptaju, skoro da deca nemaju ni priliku da se naviknu na njega a samo nekoliko minuta kasnije, nakon teske oceve patnje i krivice usled nepazljivog ponasanja, ozivljava kao hi-tech Pinokio. U sledecem treptaju, otac ga vec odbacuje sto, verujem, stvara poprilicnu konfuziju u decijim glavama. Za skolsku decu jos i nekako... mladje, nisam sigurna. Mozda samo previse gulim dlaku u jajetu.

Kao neko ko nije uopste upoznat sa originalnom pricom i nemam predstavu o filmskim izmenama karaktera i price, film je ipak relativno prijatna mesavina interesantnog CGI retrofuturistickoj dizajna, raznih poruka za koje se nadam da ce imati odgovarajuce roditeljsko objasnjenje, ali i zbrzanog standardnog kraja koji zaokruzuje likove i njihove price koji su na pocetku mnogo vise obecavali. Ipak, David pobedjuje Golijata jer bitno je imati srce, pulsirajuce ili plavo, na pravom mestu.

*desava se da me modem zeza pa post sinoc napisan tek danas ozivi

Savrsena pesma za 9. februar 2010. u 13:28:49