Citam tako Danas, sve u iscekivanju snega pa da zapljeskam rukama kao fokica od srece, i Gordana Nanin mi otkrije kako je mladi Slobodan u Americkoj citaonici samo uzimao ploce klasicne muzike, ne obazirujuci se na sve veci broj odlicnih jazz albuma toga trenutka. Interesantno, pomislih.

Slobodan mi dalje u tekstu otkriva kako je najvaznije slusanje muzike. "Stimung, atmosfera, neko osecanje koje te prati kao muzika." Interesantno, pomislih ponovo, jer se skroz slazem. Mudar taj Slobodan.

Mogu otkriti, ako biste me pitali, a i da me ne pitate, kao sada, jer mi dodje da nesto podelim, kako je jedna od tri moje najdraze domace pesme ikada Lunina pesma. Nesto ce biti u atmosferi, nesto cu sama ucitati, nesto sto me terati da stavljam odlucni korak po korak, korak po korak, pa sve brze, nesto sto ce me hipnotisati, nesto sto mi nece dati da stanem, nesto sto mi daje snagu, nesto sto ce me samo za sekund zaustaviti, kanda samo da uzmem jos bolje dah, da se pogledam, u ogledalu, u prolazu, vidim negde svoj obris, i da nastavim, brojcanik ce se vrteti, i da nastavim, nastavim... Jer Luna je ogledalo Lune.

Bravo, Slobodane.

Ponekad zelim samo da stojim.

Vetar duva, raznosi mi kosu.

Ponekad zelim samo da stojim.

Ne cujem nista, a vreva oko mene.

Ponekad zelim samo da stojim.

Samo da stojim, samo da stojim.

I to je u redu. (To je sasvim u redu.)

Prohodacu sutra.

„Ubio zbog njive.“

„Zbog njive ubio ćovek?“

„Ti si ubio zbog boksa cigareta?!“

„Aaa, to je drugo!“

„Pa si, drugi put, ubio zbog šamara!“

„Žarko ti si naaaš, Crnogorac, ti znaš šta prićam. Znaš da morao sam.“

Htedoh da mu kažem da nisam njihov. Da sam ničiji. Da sam Eskim. Da sam sa Novog Zelanda. Iz Sibira. Da sam Slovenac, da sam … Odustajem od diskusije, jer kao da se na neki bolestan način i radujem ovoj gluposti koja me trenutno okružuje i koja će sutra nastaviti bez mene. Znam da ostavljam dvojku, koja već sad neskriveno pati. Zef - zbog duvana, Kiki - zbog hrane koju donosi Maja. Kiki je pitao: „Šta ćemo sad da radimo?“ Zef je odgovorio: „Da ćekamo.“

Semuele Bekete, ne znam kako da ti ovo saopštim, ali ja imam ispred sebe najboljeg Vladimira i Estragona, koje istorija teatra može da ponudi. Oni će za par trenutaka da počnu da se glože, ćute, vole. I da čekaju svog Godoa. Strašna, a istinita slika Albanca i Srbina. Koji se ni po čemu ne razlikuju.

***   **   *   **   ***

Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanje, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izložen… čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe – mogu ja ovo! Dobio sam neku nagradu u Nišu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je to sve relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.

***   **   *   **   ***

Dnevnik-memoari-roman o zivotu, svom i svacijem, Zarka Lausevica u sredu 30.novembra na kioscima.

Da li znas... znam, mislim u sebi. Znam. Znam, izgovaram glasno.

Znam kako je kada se roni.

U jednom trenutku, u jednom laganom i kratkom trenutku samo se prepustim i skliznem u vodu koja me okruzi i drzi u svom stanistu, drzi me udaljenu i okruzenu, opojasanu i prisvojenu. Nerado joj se predajem ali posle samo par sekundi i cudno peckanje u ocima prestaje i prilagodjavanje je uveliko nastupilo. Sada mi nista ne smeta, ovde sam medju svojima. Udobno mi je ovde, komotno. Komformista postajem. Voda je moj eskapizam. Trava me miluje, ribice me umiruju. Sve je jednostavno. Skokom cu sprati sa sebe svu dnevnu vrevu, ostaviti za sobom slojeve i kao kameleon, pokazacu svoje prave boje, ogoljene i nezasticene, one prave koje me nece skriti ni pred kim. 

Znas?

Znam.

Znam kako je kada zelim da izronim.

Osecam travu oko nogu, uplicem se oko nje, ona se uplice oko mene, ali mi prija, miluje me i svrbucka braonkasto zelenkasta okruzena peskom i cistom vodom oko sebe. Upadam u nju, iznova i iznova, lepo mi je. Ali u nekom trenutku istu tu braonkasto zelenkastu cu pozeleti u svetlijoj boji, zivlju i vedriju. Tada cu umeti savrseno da namestim sve potrebne stvari da izronim, sve da pripremim, imam li ovo, imam li ono, sve sto bi moglo zatrebati, nesto sto nece, nesto sto ce mi samo otezati (ali nikada se ne zna, zar ne), nesto pozajmljeno, nesto plavo, nesto belo, nesto za uspomenu, nesto za pokloniti, nesto jer mi je doslo tako, eto bas zato. I dok se vama budu tresle ruke i kada budete bez koncentracije, snage, namesticu vam sve, sve do poslednje sitnice, tacno onako kako treba, kako vi zelite i kako bi trebalo. Vi cete biti iznenadjeni ali svakim satom vise znacete da sam to oduvek bila ja, takva kakvom me sada vidite, samo je vama vise vremena trebalo da se priviknete na peckanje slane vode po otvaranju i pruzanju cistog pogleda.

Od baroknog postajem pravi.

Da li znas?

 Just like a photograph, 
I pick you up. 
Just like a station on the radio, 
I pick you up. 
Just like a face in the crowd, 
I pick you up. 
Just like a feeling that you're sending out, 
I pick it up. 
But I can't let you go. 
If I let you go, 
You slip into the fog...  

Kate Bush - The Fog

There's a little child

Running round this house
And he never leaves
He will never leave
And the fog comes up from the sewers
And glows in the dark

Radiohead - Fog

And last but not the least, Carpenter.

Kada genijalnost stane u nepunih sedam minuta.

Kada tokom druge vrlo prijatne bocice sirupa za kasalj pocnem da razmisljam o prohujalim vremenima i sirupastim prethodnicima, ne mogu a da se ne setim njegovog kraljevskog visocanstva Mukodina, sarmera med' svim onim apotekarskim policama, baje nad bajama, melema nad svim melemima, jer cak i kada naletimo na njega u friziderima po zurkama, nijedno drugo pice ne moze da dobije ni vorholovsku primecenost.

 Dragi, drazi, najnajnajdrazi.

Dan kada emotivno posrnem, ali barem znam pred kime.

Danas je cetvrti oktobar, danas je Svetski dan zastite zivotinja.

Znate, to je ono kada se poigrate sa zivotinjicom na ulici umesto sto je sutnete, kada joj date nesto da pojede umesto da je opsujete, kada smislite da imate bas neku posudicu koju ne koristite a taman je otvorena da neko drugi popije vodu iz nje, kada shvatite da ako zastanete i na nekoliko sekundi pomazite zivotinjicu i pruzite joj malo topline njoj ce znaciti mnogo a vama nista jer cete ionako reci da se trolejbus vukao bas ispred vas i da ste zbog toga zakasnili. 

Danas je dan kada pogledate nekog od njih u oci i pomislite da vam moze biti novi najbolji prijatelj.

Otkad mi Nje nema, tu mi je Zuca, da se igramo, mazimo i blesavimo.

The Banda.

Lokacija: Kralja Milana 14, poznatija kao zgrada Narodne skupstine.

Ponekad potpuno neocekivano shvatim kako imam osnovacku zaljubljenost u lenje dane, pogotovo kada se tiho prisunjaju i bez ikakve najave iznenade. Suboto, drazesna si u svojoj nonsalantnosti.

Nedeljo, pricacemo sutra, kada budem radila.

Ne znam, pokusavam ali ne mogu da se setim kako je krenula prica o doticnom filmu, da li je sve pokrenulo pitanje sta se uopste desilo sa tim naslovom posto deluje kao da je zaboravljen i od ljudi, i od boga, i svih koji su ga ikada radili. Definitivno zaboravljen od ljudi koji su imali nesrecnu okolnost i da ga pogledaju. Nisam ni ja nikakav izuzetak.

Osmisljen da nastavi dve uspesne sezone serije Crni Gruja (prva je bila odlicna, druga je bila samo vrlo dobra) i film gde se Gruja mota oko kamena mudrosti, Gruja je sada vlasnik kafane, kao i deo otpora, u kojoj se smislja proslava Nove 1942. godine a likovi dolaze i prolaze, ubacuju se sa nepovezanim komenatrima, izmesano danas i juce sa a pretenduju kanda i na buducnost, svako na neku svoju besmislenu stranu sa jos besmislenijim scenarijem da mi nista drugo nije preostajalo osim da gledam glumce koji se batrgaju da izvuku komicne momente iz situacija koje nikako ne mogu da se priblize komicnim a i tih par uspesnih momenata samo prorade na nekom camp nivou. Da li je to bio plan? Ne, dajem svoju levu reku da nije. 

Zaboravljen sa razlogom? Da.

Zaboravljen u licnom slucaju? O, da. I pre nego sto sam kliknula na delete.